МАТИЈА БЕЋКОВИЋ О  СРПСКОМ КЊИЖЕВНИКУ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА МИЛАДИНУ ЋУЛАФИЋУ

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ О  МИЛАДИНУ ЋУЛАФИЋУ

Миладин Ћулафић је божји човек српске књижевности. У његовој књижевној служби не зна се да ли је оданији својим или туђим књигама, да ли уопште разликује своје од туђих, уверен да су све књиге његове. Он је и писац, језички зналац и пуританац, лектор и коректор, а уз све то професор књижевности, просветитељ и пропагатор писане речи. Стојећи по страни осветљене сцене, по скромности и посвећености и оданости књизи мало ко му је раван и међу монасима, камо ли међу књижевним парњацима. Више је Миладин Ћулафић разаслао књига на различите адресе од иједне књижаре и библиотеке. Верујем да ни једна нема ни прибор за такав посао, каквим располаже Миладин Ћулафић .То су: маказе, пакпапир, селотејп и канап. Гледао сам га с каквим спокојем и побожношћу их пакује, као да у олтару припрема нафору за причест. Такав је и кад чита и кад грешке исправља танким фломастером. Не могу да замислим да је било кад неку реч написао нечитко и неразговетно.

Као професор гимназије у Младеновцу, на корак од главног града, вођен је на саслушање и замало пострадао, јер је ученицима препоручивао Библију. Миладин Ћулафић, професор књижевности, за кога је свака права књига Библија.Читао је и лекторисао рукописе најзначајнијих писаца, а његова запажања и сугестије нема ко није прихватао. Једино, да извинеш Миладине, понекад си давао предност подмету и прироку у односу на каноне поезије.

Срели смо се пре више од пола века у студенстском дому. Он је дошао из Берана, ондашњег Иванграда, а ја из Ваљева. Још неколицина Васојевића, студената књижевности, били су ми и најближи од оних пристиглих из Црне Горе. Њихов професор српског језика у Беранама био је још у Београду као студент запажени, легендарни Бањо Шарановић. Живео је и кретао се као расклимана путујућа усмена библиотека, и покретна песничка трибина. Његови берански ђаци били су писци искочили из његових рашњираних ципела и обилатог и испрошупљиваног шињела. Понајсличнији му је био Миладин Ћулафић кога су звали Дин.

У Колашину сам, за време распуста, срео и упознао Бања Шарановића. Он је већ чуо да пишем песме и одмах затражио да му неку прочитам. Казао сам наизуст, више не знам коју, од мојих почетничких песама. Он се одмах залепио за један стих, више на знам који. Као да га је ту погодио куршум, са обе руке се ухватио за слабину, посавио се и зајечао: ''А што ми га каза?'' И цело то наше прво и последње поподне, јечао је и понављао: ''А што ми га каза?''

Ових година ми се неколико пута учинило да и Миладин Ћулафић физички осећа праву реч. И он је, као професор у Мркоњић Граду, Брчком, Бања Луци и Младеновцу проналазио, охрабривао и држао на оку своје најталентованије ученике. Већ првим збиркама Миладина Ћулафића је ретки приповедачки дар уврстио у најбоље српске приповедаче. Али сви његови дарови као да су дошли до пуног изражаја у најновијој књизи ''Прође памет као трешње''. То је књига попут ''Београде добро јутро'' Душка Радовића и ''Знакови поред пута'' Иве Андрића. И Ћулафић је своју књигу могао насловити ''Записи поред књига и живота'' а не би погрешио и да је уместо ''Прође памет као трешње'' написао ''Прође живот као трешње''. Али изгледа да су за Миладина Ћулафића памет и живот синоними. И Андрићева и Радовићева и Ћулафићева књига указују се као скупа грађа, ко зна где и колико дуго набављана и припремана за неко велико и недосегнуто дело, о којем су аутори маштали. По најбољој јапији, по најскупљем и најређем материјалу, по уникатној опреми и алату, по украсима који сведоче о високом и префињеном укусу, по специјалном алату допремљеном на градилиште, можемо да слутимо за какво је здање све то било намењено. Али и без тог здања, сама грађа је најређе књижевно благо.

Ћулафићеве цртице - Кртица, Ватра, Јаре - сећају на Дучићеву Букву и Мраве.

У сваком случају СКЗ је даровала књигу која ће најпробирљивијег читаоца обрадовати, на којој год страни је отвори.

(Реч изговорена у СКЗ, на представљању књиге Миладина Ћулафића ''Прође памет као трешње'' 8. септембра 2016.)